Локална хералдика у Србији на упечетљив начин одражава историјске и регионалне различитости Србије. У последњој деценији прошлог века хералдичке активности су интензивиране крећући се постепено ка стандарима европског хералдичког наслеђа, а напуштајући псеудохералдичке форме које су биле присутне у време социјалистичке Југославије.
Садашње локалне симболе којима се служе градови и општине, али и мање територијалне јединице (месне заједнице) можемо сврстати у неколико група:
1. Грбови према стандардима српске локалне хералдике
Нова српска локална хералдика чини добар оквир у чијем правцу би, по мишљену аутора сајта, требало да се креће потенцијално будуће усвајање градског, општинског или месног знамења. Њене темеље поставило је Српско хералдичко друштво кроз своје нормативе. Тако је од 1993. године до данас усвојен низ локалних грбова који поштују ове нормативе. Нажалост, постоје примери где је овакво знамење званично усвојено, али његова правилна употреба није увек присутна.
Најуочљивија карактеристика ових грбова је њихова вишестепеност - постојање неколико (обично три) нивоа грба: основног, средњег и великог. Који ће се употребити, зависи од потребе, степена службености или свечаности прилике за коју се користи. Српско хералдичко друштво овако објашњава вишестепеност грба:
Основни или Мали грб тј. Грб, хералдичка композиција на штиту, најужи је могући појам комплетне хералдичке композиције. Као грбу опште примене функција му је да хералдичким средствима пружи основне податке о граду (општини), успостави његов хералдички идентитет, а истовремено избегне визуелно усложњавање уношењем додатних хералдичких елемената.
На нивоу Средњег грба, који службено користе органи управе, Основни грб је допуњен параферналијама тј. додатним садржајима аплицираним изван штита, пре свега бедемском круном која својим металом и бројем видљивих мерлона означава величину и статус насеља.
На нивоу Великог грба, који је свечан и церемонијални грб, репрезент града и највиших градских представника, а чија је употреба крајње рестриктивна.
Неки примери: Београд, Ариље, Раковица, Књажевац, Нови Београд, Шабац.Примери општина које користе велики ниво грба у свим приликама, што није по стандардима: Ниш, Крагујевац, Топола, Сурдулица.
Примери општина које следе неке сегменте хералдичких стандарда српске хералдике, али њихова графичка стилизација или хералдичка исправност није на потребном нивоу: Жагубица, Босилеград.
2. Историјски грбови
У ову групу спадају грбови који имају историјску традицију која је најчешће везана за аустроугарску хералдику. То су грбови неких општина или месних заједница (села или насељених места) Војводине.
Примери коришћења историјског грба/печата као једине форме грба територијане јединице су: Суботица, Сомбор, Вршац. Овакви грбови могли би потпуно да се уклопе у стандарде српске хералдике, јер би у оваквој форми могли да представе средњи ниво грба, док би основни ниво чинио штит.
Примери коришћења историјског грба, који се користе без параферналија: Инђија, Кикинда.
3. Псеудохералдички амблеми/симболи
У овој групи се налазе грболики или псеудохералдички симболи и амблеми који немају довољно херлдичких својстава да би могли да се назову грбовима. У њих спадају амблеми-реликти социјалистичког доба (примери Крупња, Бојника, Апатина), као и они који су само делимично измењени (примери Кладова, Оџака). Примери новијих псеудохералдичких амблема су: Мали Иђош, Алексинац, Велико Градиште.